Moj muž je insistirao na tome da slika iz mog detinjstva stoji na polici u dnevnoj sobi, iako sam je u nekoliko navrata ja sklanjala sa tog mesta.Nekada nam je potrebno podsećanje na to da zaslužujemo da budemo na određenom mestu jer smo nekome važni.

Pokajanje

Nisam sigurna kako ljudi žive bez Gospoda. Bez Njegove promisli, bez Njegove milosti.Pomislim da sam dobro i stabilno, da mi nije potrebna molitva svakog dana, i ne trebaju mi podsetnici, jer imam ja to sve negde u glavi.

• Pročitaj više...

Odlasci

Imam utisak da je mnogo poruka koje slave odlazak, a premalo onih koje zagovaraju ostanak.Čini mi se da smo preplavljeni pozivima na prekidanje „toksičnih odnosa” (šta god to značilo) i na nerazumevanje okolnosti pod kojima su se razvile određene situacije.

• Pročitaj više...

Život

Svakog dana imamo priliku da testiramo svoju veru i proverimo ide li nabolje ili nagore.Da li znamo sebe da zagrlimo i utešimo kada imamo težak dan?

• Pročitaj više...

Ljubav

"Volim te jer se ceo univerzum udružio da mi pomogne da te pronađem", čitam rečenicu iz još jedne Koeljove knjige i zatvaram je. Sedim i upijam svaku reč koju sam pročitala i svaku misao koju sam pomislila od malena, pa sve do sada kada imam trideset godina.

• Pročitaj više...

Venčanje

Volela bih da su mi istinu rekli pre venčanja.
„Taj dan će biti samo za vas, usresredite se samo na to”, rekli su, ali Bog je rekao da to nije samo naš dan.

• Pročitaj više...

Odrastanje

„Razumem te, sigurno ti nije bilo lako”, reči su koje nisam mogla da zamislim da ću izgovoriti majci dok razgovaramo o mom detinjstvu.

• Pročitaj više...

Disciplina

Nedavno sam negde naišla na tekst u kome piše, parafraziraću, da je ljubav osećanje, a ne odluka i da ne biramo koga ćemo voleti.I ovo, dabome, na prvo čitanje zvuči romantično i duboko. Zvuči lako. Takođe zvuči kao potpuno odsustvo volje i sopstvene odgovornosti za naše bitisanje.Da li to znači da nedostatak bilo kakvog intenzivnog osećaja za koji možeš da se uhvatiš znači prestanak ljubavi?

• Pročitaj više...

Integritet

„Bolje je malo u pravednika nego bogatstvo mnogih bezbožnika. Jer će se mišice bezbožnicima potrti, a pravednike utvrđuje Gospod.”Pre nekog vremena imala sam košmar u kom su se obistinili neki od mojih najvećih strahova. Sećam se da me je u snu za ruku držala moja baka i iako sam bila prilično uplašena činilo se da se i naizgled bezizlazne situacije mogu prevazići udvoje.

• Pročitaj više...

Dosada

Često uhvatim sebe kako pomišljam da mi je dosadno.Pomislim da mi je potrebno više izazova, novih interesovanja, poznanstava, projekata i svakako da ima istine u tome.Ipak, najčešće se ispostavi da sam predugo bila sama sa svojim mislima i da je trebalo samo da se otisnem među ljude i eto zabave.

• Pročitaj više...

Vera

Da li ste se nekada zapitali kako različitosti među ljudima opstaju? Koliko bliskosti zaista ima među ljudima koji su potpuno različiti i naizgled nemaju ništa zajedničko?Kao mladoj devojci, važan mi je bio osećaj pripadnosti, uostalom kao i svima. Bliskost i sigurnost osećala sam u površnim stvarima poput slušanja iste muzike, nošenja slične odeće, verovanja u iste ideologije, u odnosima sa ljudima koji su me okruživali.Svojom „današnjom” glavom razmišljam potpuno drugačije. Danas verujem da različitost samo uzima drugačije oblike suštinskih sličnosti. Što više ljudi upoznajem i što dublje razumem ljude kao vrstu, shvatam da su svi u potrazi za sličnim osećajima, ostvarenim na različite načine kroz sebi bliske prakse.U hrišćanstvo sam zakoračila relativno skoro i nešto ozbiljnije od tradicionalnog vernika koji sam bila do tog momenta. Zapravo, ne znam da li bih rekla da sam ikada bila tradicionalni vernik. Ili sam u nečemu ili sam protiv toga.Šalu na stranu, u trenucima velike prekretnice na mom putu duhovnosti, nisam osećala potrebu da ljudima namećem svoju „novootkrivenu veru”.Ipak, najbliži ljudi, usudila bih se da kažem i ljudi generalno, prepoznaće neminovnu promenu u vama, jer kada hodate sa Bogom, verujte da će to biti vidljivo.Lagala bih kada bih rekla da nisam želela da podelim sa mužem prve momente velikih otkrovenja na novom putu kojim sam koračala, a koji su u najmanju ruku bili entuzijastični. Volela bih da je bio deo moje prve ispovesti, čitanja Biblije ili da je prisustvovao nedeljnim liturgijama dok pevam u crkvenom horu, ali stvari se ne odvijaju uvek onako kako smo zamislili.Štaviše, tu temu smo naširoko zaobilazili jer se plašio da, ne daj Bože, ne postanem neki verski fanatik i da religija bude jedino o čemu ću pričati i što će me zanimati. Da sam ga malo površnije poznavala (a odnos sa Bogom vam svakako daje pristup istini i ljubavi koju vremenom uspevate da prepoznate u raznim varijantama), pomislila bih da ne prihvata „novu” mene. I to bi me mnogo rastužilo.Pitala sam se zašto ga ne raduje promena za koju sam verovala da je dobra za oboje, ali unutrašnji osećaj mi je govorio da je preovladao strah i nesigurnost u to šta to sada znači za mene, za njega, za nas.Hrišćanstvo za mene nikada nije predstavljalo jedini ispravan i isključiv put za sve ljude koje zanima spiritualnost i viša kreacija. Predstavljalo je moj put i verujem da dalje objašnjenje tu nije potrebno.Jednom mi je jedan mudar čovek rekao da postoje ljudi koji su bliže Bogu, od mnogih verujućih hrišćana, a da toga nisu ni svesni. Moj muž je jedan od tih ljudi. Ako poznajete njega i njegovu porodicu, rekli biste naprosto: „Ovo su dobri ljudi”.I zaista, postoje ljudi poput njih koji su takvi rođeni. Nama ostalima, potrebno je češće podsećanje i malo više truda da se približimo istom i održimo na tom mestu.Ako bih morala da ga svrstam u neku kategoriju na spiritualnom spektru (zarad ove priče), rekla bih da je agnostik, zapravo bliži Spinozinoj filozofiji koja otkriva višu kreaciju kroz filozofiju i nauku. Međutim, čitajući između redova i slušajući dublje od onoga što je rečeno, shvatili biste da između jedne novopečene hrišćanke i jednog agnostika nesumnjivo postoji više sličnosti nego razlika.U to sam se uverila jedne večeri, dok smo čitali zapise njegovog deda Vase, koje mu je ostavio u amanet kao podsetnik na njegovo poreklo i porodičnu istoriju.Dok smo čitali deda Vasine savete i životne mudrosti koje je želeo da prenese svom unuku, shvatila sam da su osobine poput časti, morala i poštenja generacijski usađivane njegovoj porodici.U jednoj svesci zapisa staroj preko dvadeset godina, mogla sam više da saznam o svom mužu, nego što bi on ikada sam mogao da mi ispriča. A pravo da vam kažem i draže mi je ovako.Deda Vasilije ga je pozivao na hrabrost, mudrost, stabilnost, dobrotu, poštovanje ženskog roda, a pogotovo svoje žene. I bez sumnje, to jesu osobine koje sam ja mogla da prepoznam u njemu. Možda čak i pre nego što je on sam to mogao da učini.Saznala sam da je ljubav prema brojevima zajednička muškoj liniji njegove porodice i konačno razumela zašto mu se ponekad dok razmišlja javljaju slike brojeva i kako tako dobro barata matematikom. Saznala sam odakle potiče njegova oštroumnost i radoznalost i zašto upija gomilu informacija koje su prilično neupotrebljive u svakodnevnom životu.Kao mali, želeo je da bude vojnik, možda jer su mnogi članovi njegove porodice bivali regrutovani i životom branili svoju otadžbinu. Deda Vasa ga je učio da se kloni ideologija i da uvek razmišlja svojom glavom, a poručio je da će doći vreme kada će mudro govoriti i razumeti.I tvrdim da mog muža odlikuje više hrišćanskih vrednosti nego većinu ljudi koje poznajem, a da nikada nije morao da izgovori rečenicu „Ja verujem u Boga” ili „Ja sam vernik” i da nedeljom odlazi u crkvu i moli se svakodnevno. I zato je uvek važnije kako neko živi od onoga što govori. Što se mene tiče, ako tako treba da bude, ne moramo nikada poći zajedno u crkvu.Moj muž autentično živi blizu Boga kada pošteno radi svoj posao, kada pomaže prijateljima, kada brine o svojoj porodici, kada isijava ljubav dok me grli, kada se grlato smeje i raduje životu onako kako samo on to ume.I istina je da nismo bili nikada bliži, nego otkad sam ja verujuća, a on neverujući. Ljubav i istina su vrednosti koje se isto prevode u svakoj religiji i kulturi, jer većih vrednosti od njih nema.A ako imate obe, nije važno kako sebe nazivate i kako se vidite. Vi već živite pravu lepotu ovog života na zemlji.

Ljubav

"Volim te jer se ceo univerzum udružio da mi pomogne da te pronađem", čitam rečenicu iz još jedne Koeljove knjige i zatvaram je. Sedim i upijam svaku reč koju sam pročitala i svaku misao koju sam pomislila od malena, pa sve do sada kada imam trideset godina.Kada sam bila devojčica, užasno sam volela da maštam. Maštala bih o svemu i svačemu, ali najviše o ljubavi. Čistoj, skoro nedostižnoj, neki bi rekli filmskoj ljubavi. Ali slutila sam da je naivno maštati o filmskoj ljubavi. Ono što sam ja želela bilo je retko, ali je postojalo. Ne na platnu, već tu, među nama.Desetak godina kasnije, spremam se za spavanje i ležem u krevet, u svojoj glavi opravdano ljuta na tebe, po ko zna koji put. Ti si znao da sam ljuta, iako ništa nisam rekla, čak nisam ni bila u istoj prostoriji. Ali osetiš moj hod, moj ubrzani dah, moje uznemireno prevrtanje stvari po kuhinji i konačno moje povlačenje.Puštaš me i ne prilaziš mi. Konačno, ležeš posle mene u krevet i stavljaš mi ruke oko struka. Tražiš kontakt. I razoružavaš me. Ja stidljivo pružam ruku nazad, dovoljno da osetiš da sam tu i da uzvraćam. I kreću mi suze niz lice.U glavi mi odzvanjaju reči mog voljenog Nerude: "Gde ja ne postojim, tebe nema. Toliko bliski da je tvoja ruka na mojim grudima moja ruka, toliko bliski da se tvoje oči zatvaraju kada ja zaspim".Ne pitam se da li je ovo ta ljubav iz mojih maštarija jer to nije važno. Važno je da se osetim živom, važno je da sam tu, da osećam, a to nije mala stvar.I često zaboravim na taj osećaj, preplavljena dnevnim obavezama i planovima, gunđajući kako ništa nije završeno i kako je lista preduga. I najviše me izluđuje tvoj ležeran stav tim povodom, koji mi govoriš kako ništa od toga nije zaista značajno, jer i nije. I volim te zbog toga.Volim te jer mi daješ širinu, jer mi svojom svesnošću krčiš maglovite puteve sitnica u kojima se ponekad izgubim. I nije lako ne izgubiti se! Ali nije to ono što se računa. Računa se ako se vratiš, ako se setiš, ako ponovo osetiš.Znam da i ja tebe izluđujem. Znam da se često zabrineš, pa i naljutiš kada plačem zbog stvari koje ti ne razumeš. I znam da ti ponekad moj put deluje gotovo samoubilački. Ali obećavam da nije. Put kojim sam odabrala da idem ne osećam kao izbor, osećam ga kao poziv. I znam da je od Boga.Sebi sam obećala da ću osetiti sve dubine, boje, sve ponore, krivine i obline ovog života. Da ću zaviriti u svaki kutak, da ću osetiti svaki zrak sunca, svaku kap kiše i da ću ih sve zagrliti.Vidiš, ti meni daješ širinu, ali ja tebi dajem dubinu. Mi smo dva tela, a jedna celina. Drži me uz sebe i osetićeš sve teksture ovog života na zemlji, a ja ću tebe držati uz sebe kao kompas koji mi pokazuje put kojim treba da idem.Ne sretnemo se uvek, ali kada se sretnemo, ponekad na granici mog ludila ili lucidnosti i tvoje oštrine i sabranosti, oboje osetimo istinu i veći razlog zašto smo tu. A razlog je neminovno veći jer da nije, kako bismo se ikada sretali?Kada se sretnemo, mi se istinski prepoznamo. Možeš da zaviriš u svaki delić moje duše, koju ti pružam na dlanu. S početka pomalo stidljivo, ali opravdano jer samo ludi hrle u ljubav!Moje telo se prepušta tvom naručju jer ti veruje, čak i kada je um prevrtljiv. Moje ruke hrle da te zagrle, čak i kada su ti reči oštre, a pogled hladan, jer znaju više nego što ja znam.Moja prisutnost miriše na melanholiju, dok tvoja nosi živost i radost. Nisam sigurna da ću ikada "naučiti" da se grohotom smejem poput tebe, ali uz tebe sam se podsetila kako da se detinje radujem. Smejem se naizgled stidljivo, ali moja radost seže duboko.Moja radost često i zaplače od veličanstvenosti trenutka preda mnom. Radost što sam živa, što si živ i što smo tu jer ne znamo da li imamo samo danas ili ćemo imati i sutra. I dan posle. I zato se skoro svakog dana sretnemo. Ponekad u samo jednom pogledu, dodiru, ponekad u stihu, ponekad u svađi, ali uvek u ljubavi.I sva prošla, ali i buduća sagrešenja sam nam već oprostila. Oprostila sam svaku ružnu reč, preki pogled, otpor i lutanje. Ali nam neću oprostiti ako ikada ugasimo plamen ljubavi i međusobnog prepoznavanja, tamom i mrakom koji nas ponekad okružuje i izdaje.Želim da me vidiš i želim da te vidim. Tako nesavršenog i ovozemaljskog i tako nesavršenu i ovozemaljsku. Ali želim da me vidiš očima kojima me Bog gleda, očima istine i saosećanja. Očima ljubavi. To je jedini način i jedini put vredan življenja. To je put kojim se ređe ide.Posvećeno mom mužu, Dušanu.

Venčanje

Volela bih da su mi istinu rekli pre venčanja.„Taj dan će biti samo za vas, usresredite se samo na to”, rekli su, ali Bog je rekao da to nije samo naš dan.„Treba da se pobrinete da svaki detalj tog dana bude savršen”, govorili su, ali Bog je šapnuo da je lepota u nesavršenostima.„To će vam biti najlepši dan u životu”, najavljivali su, ali dan ništa lepši od svakog dana u kom me povučeš za ruku kada odlutam, priviješ uz sebe kada boli ili prekoriš u mojoj nesvesti.Traženju saveta pristupam skromno, a trudim se i da ih što ređe dajem ovih dana. Jer kako da primim bolji savet od onog što mi je Bog namenio? Od nečeg što mi je šapnuo u snu, nagovestio u momentu lucidnosti, nenametljivo otkrio kroz svakodnevicu, dok sam se otvarala za slušanje.Rekao mi je: „To neće biti samo tvoj dan, već i dan tvog oca koji predaje jedinu ćerku, brata koji više nije tvoj jedini čuvar, majke koja se plašila puta kojim si išla, usamljene drugarice koja čeka pravog, konobara koji se priseća dana kada se obećao svojoj ženi, kuvarice koja suze guta kao knedle jer oseća da njen brak više nije isti.”U njihovim očima videla sam istinu koja se ne može sakriti, čežnje njihovog srca, nadu, obećanje, podsetnik, opomenu, sreću i tugu.Venčanja nam služe kao podsetnik na to da je ljubav smisao našeg postojanja i kao prilika da se prisetimo koliko je živimo i koliko smo je zapostavili.Naša ljubav nije posebna zato što je naša, posebna je samo zato što je ljubav i posebna je zato što je istina. Posebna je jer smo se trudili da je živimo i pre samog čina, a činom smo obećali da ćemo je živeti još čvršće, dublje i stabilnije.Živećemo je i kada nam se ne živi, i kada nam je teško, i kada smo umorni. Živećemo je jer smo obećali, a obećanje je nekada sve što imamo.Bog mi je rekao: „Potrudi se, ali ostavi u srcu mesta za mene da preuredim taj dan. Ostavi mesta da se tuđi životi odigravaju, da lekcije budu naučene, da bude neočekivanog smeha i neplaniranih suza. Ostavi dovoljno mesta da uđe svetlost”.Događaji su se odigravali svojim tokom, ali nisam za to marila. Senke su vrebale i čekale da me umore, ali obećala sam da ću misliti na Njega.
Stigla je matičarka za koju tog dana nismo znali da li će se pojaviti u dogovoreno vreme. I to je stigla baš ona koja nas je sa osmehom dočekala i ispratila kroz vrata i koja je tih nekoliko minuta živela tu ljubav sa nama.Niko vam ne kaže da je zapravo važna osoba koja vas venčava, koja vam citira vaše zavete, koja vas poziva u viši cilj i koja vas istinski miluje pogledom dok govori. Da je važnija od nameštenog stola, savršenog odela i skupih cipela.Zato je Bog rekao da ostavim mesta. Da ostavim mesta kako bi mi otac šapnuo na uvo „Srećan put, dušo moja” dok me predaje, da dok prilazim oltaru vidim suze radosnice u očima svog muža, da osetim radost svoje majke dok nam sviraju našu pesmu i zagrljaj drugarice koji kaže da bliskost ipak nije bespovratno izgubljena.Poslednje što mi je rekao bilo je ključno. Rekao je da nema veće sreće nego kada sam blizu Njemu i kada pratim Njegov put. Jednako su mi bili bliski dani koji su prethodili činu, možda još bliži.Dani kada sam okupila porodicu na Uskrs, dok sam grlila svoju staru baku koja je plakala, lutala i vraćala se čoveku kom se obećavam, vodila razgovore koji greju dušu, vodila i one manje lepe koji su bili neizbežni, kada sam se iskreno zagrlila i ohrabrila za sve što predstoji u trenucima zbunjenosti i poricanja.Ne želim one dane koji nemaju prostora za Njegovu promisao. Plašim se, ali ih ne želim.Ne želim neistinu u svom braku, jer nisam za to stvorena. Biće je, ali moram da je prepoznam.Ne želim život bez ljubavi, jer je ona smisao mog postojanja. Velik je zadatak, ali drugi nemam.

Odrastanje

‚‚Razumem te, sigurno ti nije bilo lako”, reči su koje nisam mogla da zamislim da ću izgovoriti majci dok razgovaramo o mom detinjstvu.Dok je govorila o odlukama koje je donosila u životu, razmišljala sam kako je hrabra, ali sam gotovo sigurna da to nikada nije umela da prepozna kod sebe.Kroz život je koračala misleći da nije dovoljno neustrašiva i da treba da bude više od onoga što jeste.Dugo sam i ja to mislila o njoj, sve dok u jednom trenutku nisam mogla i sama da razumem kompleksnost jednog života i razloge zbog kojih donosimo odluke koje donosimo. Ili sam barem pokušala da razumem njene.Veoma brzo umemo da osudimo kada nešto ne razumemo, a još brže osudimo kada nam je to – bolno.Sećam se, kada bismo pre nekoliko godina zašli u slične teme, umela sam strašno da se naljutim, pa da svojim roditeljima ponovo zamerim iste one stvari koje sam zamerala godinama unazad, misleći – Ja to nikada ne bih tako; kako ste mogli tako nešto da uradite, a potom da sebe strašno sažaljevam što je, eto, baš meni ogromna nepravda učinjena i što niko ne priznaje kako se ogrešio o mene i koliko me je povredio.„Ja to nikada ne bih tako”, najgora je rečenica koju sam izgovorila u životu i ježim se na samu pomisao da je nekada bila deo mog redovnog vokabulara.Majka je umela da mi kaže kako se divi mojoj hrabrosti za donošenje velikih odluka u životu, a tada je to više bio izuzetak nego pravilo.Veliki gestovi i dramatične „promene” ne čine junaka. Hrabrost se živi svakog dana, a ja sam tada uglavnom bila prevelika kukavica za sagledavanje sopstvenog života. Iako sam ’vrlo dobro znala’ šta ne valja u tuđem.Istina je da nisam dobila izvinjenje za mnoge stvari koje su me mučile tokom odrastanja, ali imam utisak da, kada već iskreno oprostite, pa možda i razumete, pokajanje druge osobe jeste samo njena stvar koja ne menja vašu stvarnost.U mojoj stvarnosti, mi smo već na sledećoj stranici nove knjige koju pišemo.Teško je živeti sa osećajem gorčine i gajiti narativ u kom si potpuno bespomoćan, jer možda nikada nećeš dočekati reči druge osobe za koje veruješ da su oslobađajuće.Oslobađa oprost, oslobađa razumevanje, oslobađa saosećanje.Oslobađa uviđanje toga da ćemo grešiti i iskupljivati se do kraja svog života. I da ćemo pisati naredne stranice novih knjiga koje su za nijansu bolje od prethodnih.Ne mislim da je lako oprostiti, ali takođe ne smatram da sebi treba dopustiti bezgranično mnogo vremena za valjanje u svom i tuđem jadu, potajno uživajući u kontroli nad situacijom koju prividno misliš da imaš, samo zato što ćeš doživotno zamerati ljudima koji su te povredili.Šta je sa svim ljudima koje si ti povredio? Šta je sa tvojom decom o koju ćeš se sutra isto tako ogrešiti i moliti za oprost ili ćeš biti jedan od onih koji će poricati svoje greške do kraja života?Hoćeš li biti savršen roditelj, bezgrešan prijatelj i nepogrešivi stanovnik ove planete? Ako misliš da ti gorčina i grubost daju moć, nisi nikada probao pokajanje i milost.Ne verujem ljudima koji prebrzo praštaju, jer mogu da vidim iza fasade koju grebe neizvesnost, a isto tako ne verujem ljudima koji su tajna zlopamtila, jer znam šta se dešava u njihovim praznim srcima.I baš tako, prazna su. Znam, jer je i moje bilo prazno.Ima nešto magično u tome kada se vi i druga osoba prećutno dogovorite da više ne čitate stare stranice prethodnih knjiga. Jer u koga uopšte gledamo i kome se obraćamo, kada nismo više isti ljudi?Mislim da je fraza „ljudi se ne menjaju” teško sranje i sjajan izgovor za one koji u životu žele da idu linijom manjeg otpora.O da, menjaju se kada to istinski požele. U mojoj knjizi se menjaju. I sa dvadeset, i sa četrdeset, i sa sedamdeset godina. I zaista hvala mojim roditeljima koji su me naučili da je za autentičan život potrebno imati petlju i da je ići dalje uvek jedina opcija.Trudiću se da svoju decu, uz Božiju pomoć, naučim da praštaju i sebi i drugima. Da ih volim i onda kada ih vara utisak i onda kada im se čini da je život nepravedan, a ja još nepravednija.Najvažnije, naučiću ih da prvo pitaju Boga za savet, jer kada mi se čini da imam odgovore na sva pitanja, znam da sam jako daleko od Njega.

Ideja za pisanjem o istinitim iskustvima nastala je u želji da podržim sve „radoznale glave" koje tragaju za sličnim odgovorima.Imala sam ludu sreću da u ovom životu pre nego kasnije, naiđem na pojedine ljude koji su mogli da usmere moju potragu i prepoznaju šapat moje duše, a koji su isuviše skromni da svoja razmišljanja povere internet čitalaštvu na čuvanje.Nastojim da svojim pisanijem, jednoga dana, nazdravim svima onima koji me svakodnevno inspirišu da iznova redefinišem šta to zapravo znači - biti čovek...

Disciplina

Nedavno sam negde naišla na tekst u kome piše, parafraziraću, da je ljubav osećanje, a ne odluka i da ne biramo koga ćemo voleti.I ovo, dabome, na prvo čitanje zvuči romantično i duboko. Zvuči lako. Takođe zvuči kao potpuno odsustvo volje i sopstvene odgovornosti za naše bitisanje.Da li to znači da nedostatak bilo kakvog intenzivnog osećaja za koji možeš da se uhvatiš znači prestanak ljubavi?Čvrstog sam stava (i vremenom sve čvršćeg) da je voleti teško!Saosećati i misliti o drugom kada smo i sami povređeni, ranjeni je teško!Ne odustajati od drugih kada naiđemo na prepreke i neslaganje je teško!Iskreno oprostiti sebi i drugome je teško!Biti nasmejan i zahvalan uprkos doživljaju da nam se život urušava je teško!Sve to zahteva veliku odlučnost i snagu. Ne dešava se samo od sebe i nije lako, jer nije zamišljeno da bude lako.Ne dajte se prevariti, dragi prijatelji – jer ljubav je odluka. Svakodnevna odluka.I kako bi je Erih From definisao, kao glagol, a ne kao imenicu – „umeće ljubavi” – dakle potrebno je umeti voleti. Naslućujemo time da se ljubav uči!Za razliku od drugih veština, ne zahteva posebne preduslove za učenje i ne pravi razlike među svojim učenicima. Ali zajedničko im je insistiranje na kontinuitetu i posvećenosti.Niko nije manje ili više nadaren za ljubav. Istina je samo da se neki suočavaju sa većim brojem prepreka, često izgubljeni u traganju za njom.Neretko se, kada mi ponestane snage, setim Prve poslanice Korinćanima apostola Pavla koja poručuje da ljubav dugo trpi, sve snosi, svemu se nada i da nikada
ne prestaje.Ako nikada ne prestaje, kako onda može biti osećanje, kada se već na samom početku svakom osećanju nazire kraj.Osećanje je samo jedan od mnogobrojnih putnika u našem vozu iskustava, koji je ušao na jednoj stanici i već izašao na narednoj da propusti onog što ulazi.Ako ne verujete u Boga i ne rezonujete sa biblijskim tekstovima, a filozofi poput Froma vam se čine nepouzdanima, onda možete pokušati da se uzdate u svoje iskustvo.Možete se prisetiti situacija u kojima ste ranjivo pozvali nekoga kome verujete kada ste bili usamljeni ili kada ste odlučili da ponovo poklonite poverenje osobi koja vas je izneverila....Kada ste nastojali da uprkos sramu koji osećate zbog grešaka i promašaja nastavite da se trudite da budete bolji roditelj svojoj deci i nešto naučite iz toga......Kada ste prekinuli kontakt sa ljudima koji vas povređuju, ali ste nastavili da se nadate njihovom ozdravljenju......Kada ste rekli „izvini” umesto da nastavite tvrdoglavo da poričete greške...Moglo bi se reći, ako se slažete, da su sve to bile odluke i svaka od njih vodila vas je korak bliže idealu ljubavi.Istina je da ne biramo koga ćemo voleti, jer nam Biblija poručuje da bismo trebali da volimo sve ljude.Ipak, biramo sa kime ćemo ustrajati i koga ćemo bodriti na ovom nimalo lakom putu.Setite se da je ljubav najveći zadatak i pripremite svoje oklope i pancire, jer će vam trebati.Virtuoznost je suočavati se sa najstrašnijim izazovima uz privid lakoće i jednostavnosti.

Integritet

„Bolje je malo u pravednika nego bogatstvo mnogih bezbožnika. Jer će se mišice bezbožnicima potrti, a pravednike utvrđuje Gospod.”Pre nekog vremena imala sam košmar u kom su se obistinili neki od mojih najvećih strahova. Sećam se da me je u snu za ruku držala moja baka i iako sam bila prilično uplašena činilo se da se i naizgled bezizlazne situacije mogu prevazići udvoje.Baka je za mene oduvek bila izvor sigurnosti. Njena radna etika, čestitost, nenametljivost i pravičnost, katapultirali su je jednom prilikom u fiktivne monaške redove junaka koji neometano žive u mojoj glavi i od tada mi se čini gotovo nezamislivom situacija u kojoj je vidim drugim očima.Ljudi su umeli da kažu kako je stroga. Strogoća se često tumači kao simptom zatvorenog srca i hladnoće, ali plašim se da je takvo tumačenje pokazatelj nepoznavanja srži jedne takve duše.Neretko je umela da mi kaže da sam iskompleksirana, jer joj se nisu dopadale moje tetovaže koje su vremenom zauzimale sve veći prostor na mom telu, ali mi je lični „Google Translate” njene kritike preveo kao brigu za moj ugled u društvu i strah da me ljudi neće uzimati za ozbiljno. I svojevrsni ’vox populi’ nekada zaista jeste sumnjičavo gledao na ljude slobodnijeg izražavanja. U njeno vreme se znao red, poručivala bi mi tvrdoglavo.Sećam se da mi je jednom prilikom ispričala kako se zgranula odlukom koleginice da pazari u Lidl-u. Baka je donela zakonsku odredbu da nikada neće kupovati u trgovinskim lancima nacija koje su zaslužne za stradalništvo nevinih ljudi, jer je tako sastradavala sa žrtvama i njihovim porodicama. Koleginici je rekla da je potpuno ‘izgubila kompas’ i da ne razume odakle joj ideja da podržava fašiste koji su njenog ujaka ubili tokom rata.I iako koleginica nije razumela njene razloge za osudu, baka je rekla šta je imala i nastavila da odvažno obavlja kupovinu u DIS-u, za koji je procenila da ispunjava njene vrednosne kriterijume (uprkos činjenici da se dotična prodavnica nalazila gotovo u fazi raspada).Baka je dugo pamtila uvrede, ali još duže lepe gestove dobronamernih ljudi. Kada sam nakon određenog perioda neprisutnosti samoinicijativno počela redovno da je zovem i zaista neometano i posvećeno slušam, znala je da procveta od zahvalnosti jer se činilo kao da je sve što je zapravo želela par očiju koji će primetiti njen doprinos porodici i par ušiju koji će moći da čuje o njenim izazovima na tom putu.Mada već godinama u penziji, nastavila je marljivo da radi kako bi mogla da nas bodri u našim pobedama i kako bi nas na svoj način podržavala u tome. Svakom u porodici bi za rođendan pravila tortu i ponosno vodila mentalne beleške naših omiljenih jela. I iako ponekad „pogrešne” jer se dešavalo da pomeša naše preferencije, svi smo se slatko smejali i uredno pravili da to zaista jesu naše omiljene poslastice. Znali smo da su napravljene sa mnogo ljubavi i truda.Rasipanje novca i hedonizam nije podržavala i svako novo putovanje sa mojim mužem ispraćala bi negodovanjem jer ponovo ne radimo na proširenju porodice i ne štedimo za ‘crne dane’ koji vrebaju iza ugla. Jednom prilikom mi je rekla, dok sam joj pokazivala fotografije sa Maču Pikčua, da i dalje ne razume naš poriv za trošenjem novca na razgledanje stena i zelenih brda koja su dostupna za gledanje na kanalu Nacionalne geografije.Baka ima šarmantan manir da obesmisli sve što se ne nalazi u njenom koordinatnom sistemu vrednosti koji joj umnogome olakšava donošenje odluka u životu. Stvari su prosto ispravne ili neispravne. Crne ili bele. Dobre ili loše. Prostora za vrdanje ima malo i to je dozvoljeno samo ljudima koje najviše voli i kojima će najčešće nevoljno progledati kroz prste.U slobodno vreme ne voli da besposličari, već čita istorijske knjige (romane nikako!), šeta isključivo ciljano, uživa u kuvanju svojim unucima i rekla bih da je „Slagalica” vrhunac njenog lenčarenja. Retko ćete je videti kako kafeniše sa komšinicama, a još ređe kako razgovara telefonom jer pod jedan – nema vremena za to, a pod dva – nema smisla zbog računa.Često smo se pitali zašto nastavlja da radi na mestu sa nepovoljnim uslovima za rad, pogotovo u tim godinama. Posao je težak, a dobit neznatna, ali nas je uvek odsečno prekidala u našim zapitkivanjima.Neplanirano mi je jedne večeri otkrila kako je mnogo cenila čoveka za kojeg je radila i koji joj je činio u vreme velikih životnih neprilika i kako ne mari za tuđe komentare, jer je sigurna u razloge zbog kojih je još uvek na istom mestu. Na tom mestu se oseća cenjenom i veruje da je tu potrebna.Pitam se da li bi drugačije razmišljala kada bi znala da je svima nama i dalje potrebna. Ne samo na javi, već i u snovima. Da nas snažno drži za ruku i gura napred svojim nepokolebljivim načelima.Takva vam je moja baka Slavica…

Dosada

Često uhvatim sebe kako pomišljam da mi je dosadno.Pomislim da mi je potrebno više izazova, novih interesovanja, poznanstava, projekata i svakako da ima istine u tome.Ipak, najčešće se ispostavi da sam predugo bila sama sa svojim mislima i da je trebalo samo da se otisnem među ljude i eto zabave.Ljudi su beskrajno zanimljivi, ako im date priliku da vam to i pokažu.Sećam se situacije kada smo pevali nedeljnu liturgiju, još jednu u nizu tog leta. Vreo letnji dan, zapljuskuje miris tamjana i pored takvih okolnosti odigrava se očekivana situacija.Koleginica iz hora je samo kljoknula usred pevanja. Od dvadeset prisutnih ljudi koji su za to vreme pevali pesmu za pričešće, prva upomoć doleće jedna od najstarijih članica hora.Dominantnog i sigurnog stava, jedinog izdanja u kom sam je viđala, prva prilazi klonuloj članici, nakon čega joj se pridružujemo ja i još jedan mlađi momak.Iz nepoznatih razloga i nisam sigurna ni u kom trenutku, počinje da se sumnja da nije u pitanju samo bezazlena nesvestica, već podmukli napad epilepsije.U životu mi se gubitak svesti dogodio dovoljno puta da poverujem u to da bih mogla da prepoznam kada se to događa meni ili drugome i bila sam prilično sigurna da ovo jeste još jedan takav slučaj.No, u ovakvim situacijama uvek se istakne jedna osoba koja je predvodnik u rešavanju problema, a svi ostali mirno slušaju, ne prave se pametni i prate uputstva! Tako da smo slušali.Sledili smo naredbe da koleginicu polegnemo na pod, pa da je okrećemo na jedan, pa na drugi bok, onda da joj dignemo noge jer nije pozitivno reagovala na prethodne asane, čime verujem da smo doprineli pogoršanju situacije, ali svako ko se usudio da oponira ovoj dijagnozi i terapiji, bivao bi isključen iz dalje priče.Najsmešnije mi je bilo to što su svi uredno nastavljali da poje, jer se pričešće dešava pa se dešava, dok ženu usputno okrećemo kao prase na ražnju.U tom trenutku, pridružuje se još jedan momak koji tvrdi da je sa mučenicom išao u školu i kako se znalo za njene epizode epileptičnih napada. Teorija potvrđena.Žena se konačno sabira, vraća u život i pitam je: „Je li, imaš li ti epilepsiju?“Ona odgovara: „Ne, nikad u životu. Uhvati me nesvestica ponekad tokom liturgije. Topao je dan, a i nešto mi ne godi miris tamjana“.Čuje se iz prikrajka: „Đavolska posla! Hoće to tako“.Kad smo kod na temi đavola, anđela, nedeljom se ponekad dešavaju i sahrane.Ljudi često zaziru od razgovora o istim. Naravno sa dobrim razlogom. Nije nimalo lep povod za okupljanje. Čini mi se da su sahrane i dalje prilično kontroverzna tema.Ali verujem da se na sahranama zapravo najmanje govori o pokojniku. Jednim delom i najbližima - svakako. Ali kao i na venčanjima, tako i na sahranama, kako u autobusu ili na pešačkom prelazu, odigrava se život.I tako ga je lako uočiti na jednom takvom događaju, kada si objektivni posmatrač. Tu nekako uspeva sve da se isprati.Ko je sa kim došao, ko je koliko propao, ko se još uvek dobro drži, ko je na koliko sahrana već bio ove godine, ko je najupućeniji u običaje, a ko nije uopšte, ko je puno plakao, a ko je malo plakao, šta se služilo na daći i šta se nije služilo. Koji to nevernik ipak pali sveću i ko je kukao više nego što je to bilo „objektivno“ prihvatljivo.Sahrane nas podsećaju na prolaznost života i na to da nam je vreme koje imamo poklonjeno.Kada se sve završi i svako se vraća svojoj kući, rođaci koji nas obično nerviraju čine nam se mrvicu dražim, a deluje nam i pomalo opravdano što je baba zakukavala malo više nego što nam se tada činilo prikladnim.Zahvalni smo što imamo još neko vreme pred nama, kakvo god da je. Što imamo svoju porodicu, kakva god da je. I eto nas korak bliže Bogu.Život se dešava uvek i svuda, obraćali mi na njega pažnju ili ne. I toga uvek pokušavam da se prisetim kada mi se čini da mi je dosadno, a moj život monoton i suvoparan.Setim se da pogledam u sebe, da bih videla oko sebe.

Nada

Pod utiskom sam Franklove knjige koju trenutno čitam, a koja se bavi egzistencijalnim pitanjima i govori o smislu života.Frankl je svoje pretpostavke o smislu potvrdio dok je preživljavao sve strahote nacističkih logora, nakon čega je izneo iznenađujuće podatke o niskoj stopi samoubistava zatvorenika.Zatvorenici su se suočavali sa najstrašnijim mukama koje mogu zadesiti čoveka, a da pritom nisu mahom upadali u stanje besmisla i potpuno očajavali nad svojom sudbinom.Nisam mogla a da se ne prisetim perioda inflacije, bombardovanja i svih nevolja koje su zadesile ljude na ovim prostorima.Često sam se čudila pričama svojih roditelja i pitala se kako je moguće da o takvim poteškoćama govore gotovo sentimentalno. Razum mi je govorio da bi takve muke trebalo da demonizujemo i da ih više nikada nikome ne poželimo.A oni su, čini mi se, sažaljevali našu generaciju, koja deluje izgubljeno u vremenu i prostoru.I verujem da ovo nije daleko od istine jer svedočim praznini koju mladi ljudi osećaju, a da je često nisu ni svesni. Pre svega svojoj praznini.Frankl tvrdi da se autentični smisao može pronaći u predanosti nekom zadatku, kroz ljubav prema bližnjima i okruženju, ali i kroz patnju. Da je čovek jedino biće koje može da prevaziđe patnju i transcendentira na viši nivo svesti. Da spozna Boga.Sve više mi je razumljiv utisak mojih roditelja da je bilo i nečeg plemenitog u svem tom haosu. Kada ti život „nametne“ cilj, koji je preživeti ili zaštititi svoju decu, sve drugo postaje manje važno. Nekako je jasan razlog zašto smo trenutno tu i šta nam je činiti.Zašto su nove generacije izgubljene, kada ima i drugih načina za ispunjenje i obogaćenje jednog života?Pre svega bih volela da ohrabrim mlade ljude da počnu da veruju u nešto. To ne mora nužno biti hrišćanstvo, ali je važno da počnu da veruju u nešto što smatraju vrednim.Volela bih da se otrgnu strahu od odgovornosti i da razumeju da će im dužnost prema nekome drugome ili nečemu, a samim tim i prema samom sebi, doneti samo dobro ukoliko su spremni na takav podvig.Kada istinski požele da budu bolji ljudi i predaju se višem cilju, otvoriće im se novi pogledi i svet će biti potpuno drugačije mesto. Više ništa neće biti isto, ali zašto bismo i želeli da bude?Naučila sam da u životu tražim izazove, ili će u suprotnom ti izazovi naći mene. Jasno, više mi se dopada prva postavka.Uvek sam jedan korak od praznine. Samo jedan.Ali o tom jednom koraku odlučujem samo ja.

Pokajanje

Nisam sigurna kako ljudi žive bez Gospoda. Bez Njegove promisli, bez Njegove milosti.Pomislim da sam dobro i stabilno, da mi nije potrebna molitva svakog dana, i ne trebaju mi podsetnici, jer imam ja to sve negde u glavi.I tako hranim svoju gordost mesecima, a poniznost je odavno na zalasku.I kako to obično biva, život sačeka već na sledećoj muci da mi pokaže da grešim, i koliko mi je vera istinski potrebna.Prolaze dani u žurbi, obavezama, nervozi, sastancima i rastancima, ali u svemu tome mi duša postradava, vapi da je čujem.Vrlo brzo telo mi šalje signale da je zaboravljeno i zapostavljeno. Želi da stanem.Zahvaljuje mi se na dosadašnjoj brizi, ali me pita kada ću se obratiti svim potisnutim emocijama i potrebama koje sam zanemarivala misleći da je nedeljni servis u okviru fizičke aktivnosti dovoljan za održavanje.Na liturgiju odem tek ponekad, Bibliju otvorim samo kada imam viška vremena, jer, kao i većina ljudi, gasim požare kada već nastanu.O održavanju duše da ne govorim. To je svakodnevni i svakosatni posao. Ma, svakominutni posao!I onda zastanem i zapitam se kako li sam se ponovo zaglavila u besmislu, šta se to dogodilo, a mislila sam da sam na dobrom putu.Anksiozna sam, rastrzana, nervozna i umorna.Situacija na poslu je loša, zdravstveno stanje još gore, a svađe sa mužem sve češće.Još jedan životni izazov je preda mnom, i ja padam na kolena i molim Gospoda da me primi nazad.Nisam plakala jer sam mislila da me neće primiti. Znala sam da hoće. Plakala sam jer mi je bilo žao što sam ga još jednom zaboravila. Dobrog mog Nebeskog Oca.Ovo nije prvi put, a sigurno neće biti ni poslednji.Ipak, Njegova ljubav je bezuslovna. On me iznova dočekuje raširenih ruku, i spremni smo da nastavimo tamo gde smo stali.Ponovo sam u miru.Do sledećeg puta…

Odlasci

Razmišljala sam o odlascima.Imam utisak da je mnogo poruka koje slave odlazak, a premalo onih koje zagovaraju ostanak.Čini mi se da smo preplavljeni pozivima na prekidanje „toksičnih odnosa” (šta god to značilo) i na nerazumevanje okolnosti pod kojima su se razvile određene situacije.Ne želim da kažem da je lako otići, ali ponekad verujem da je teže ostati.Ostati sa nelagodom, ostati sa sumnjom i ostati bez garancije da će sutra biti bolje. Ali istovremeno verovati da će to vreme nekada doći.Toliko puta u životu sam odlazila. Odlazila sam iz zemlje, odlazila sam iz partnerskih odnosa, odlazila sam iz prijateljstava i nikada se nisam okretala za sobom.To mi je govorilo da sam donosila prave odluke koje su se za mene u tom trenutku činile ispravnim.Ipak, nikada nisam bila ponosnija na sebe nego kada sam naučila da ostajem.Kada sam ostajala dok su mi strahovi šaputali, potom me preuzimali, obmanjivali, ali na kraju uvek popuštali.Popuštali, jer sam ja odlučila da želim da ostanem. Uprkos njima. I to ne zato što je savršeno, već baš zato što je nesavršeno.Strahovi će se služiti raznim sredstvima. Obećavaće nam bolje prilike i prijatelje, savršenije partnere i optimalnije okolnosti.Reći će nam da smo bolji od nekog. Ili da smo gori.Reći će nam da zaslužujemo više, ili da zaslužujemo manje od onoga što imamo.Neće reći da im se dopada relativno nepovoljna situacija u kojoj smo se našli jer nismo navikli da moramo da zapnemo kada je teško.I nismo navikli da moramo da menjamo pravac kako bismo ponovo pronašli put koji je istinit za taj trenutak. I da su velike šanse da ćemo ponovo morati da ga menjamo.Da moramo da budemo kreativni u svojoj borbi za istinu, koja nas vodi u nepoznatom smeru. Ali koja nam greje srce i dušu.Niko nije obećao da će biti lako. Štaviše, kada je teško, znam da polako nazirem istinu. Tu sam.Većinu vremena zaista nemam ideju šta radim. Ali znam kakva osoba želim da budem.Biću neko na koga ću biti ponosna kada se razvedri nebo i kada pučina ponovo bude na vidiku. Ili ću se barem truditi da budem.I to je dovoljno.

Život

Mnogo je knjiga, sadržaja, pametnih ljudi od kojih ćete čuti sve i svašta. Čuti i reprodukovati.To da li znamo da ponovimo nešto što smo čuli ili čak uspeli da prepoznamo u stvarnim situacijama, nije ono što nam donosi zadovoljstvo i mir.Svakog dana imamo priliku da testiramo svoju veru i proverimo ide li nabolje ili nagore.Da li znamo sebe da zagrlimo i utešimo kada imamo težak dan?Da li znamo da se radujemo zbog sebe kada ostvarimo još jedan cilj? Ili nam je potrebno da se drugi ljudi raduju za nas?Da li znamo da pohvalimo i ohrabrimo dragog prijatelja kada primetimo da je posumnjao u sebe?Da li znamo da pustimo ideju o tome da svaki dan mora biti maksimalno produktivan, i da nije bio vredan ukoliko nismo postigli određene rezultate?Znamo li da dozvolimo svom telu da se odmori i pomilujemo li ga hranom koja mu prija?Možemo li da prepustimo svom telu važne odluke i poverujemo da ono često najbolje zna šta je dobro za nas?I da će nam reći ako je tužno, uplašeno, iscrpljeno, snažno, zadovoljno i radosno – ukoliko slušamo.Umemo li da dozvolimo sebi i drugima da uživamo u bezbrižnom periodu, jer nas već na narednom ćošku čeka nova oluja?Plešemo li?Plačemo li?Praštamo li?Volimo li?Živimo li zaista?Ako ova pitanja ne postavljamo sebi svakodnevno, i najvažnije – ako ih ne živimo…Onda je vreme da počnemo.